уторак, 26. новембар 2013.

КЕЛТСКИ СИНГИДУНУМ



Др БРAНКО Б. ГАВЕЛА



ПРОТОИСТОРИСКИ И АНТИЧКИ СИНГИДУНУМ

Прва чињеница, коју можемо утврдити, јесте та да се на ужем подручју Београда

нису нашли поуздани остаци неког већег келтског насеља за које бисмо смели претпоставити да

индицира келтски Singidunum.

Насупрот оваквом стању ствари са келтским материјалом, споменици римске епохе, и

стални и покретни, довољно убедљиво потврђују истоветност положаја римског насеља са

положајем Београда. Према томе намеће се закључак да Скордисци, којима се у неким античким

изворима приписује оснивање насеља на ушћу Саве у Дунав, дакле, на простору доцнијег римског

Singidunum-a, нису подигли своје насеље на томе месту, него на неком другом.



Судећи по подацима античких картографа процес померања корита Саве до брега на коме се

налази данашњи Беотрад још није морао бити потпуно завршен у њихово доба. Према томе, смело

би се претпоставити да је ушће Саве у Дунав било ближе Taurunum-y него Singidunum-y.





Локализовање келтског Singidunum-a на месту данашњег Београда, односно некадашњег римског

насеља, заснива се на податку који је саопштио Јустин о Скордисцима. Говорећи о поразу Келта у

Грчкој код Делфа, 279 године старе ере он каже: ''Inde (то јест из Делфа) per eadem vestigia qua

venerant, antiquam patriam repetivere. Ex his manus quaedam in confluente Danuvii et Savi consedit

Scordiscosque se appellari voluit'' 8 (''Отуда су кренули у стару отаџбину истим путем којим су и

дошли''. Једна њихова група населила се на ушћy Дунава и Саве, називајући се ''Скордисцима'').

Говорећи о том истом догађају он каже да су '' .. Galli bello adversus Delphos infeliciter gesto amisso

Brenno duce pars in Asiam, pars in Thraciam extorres fugerant'' 9 (''Изгубивши свог вођу Брена у борби

коју су несрећно водили код Делфа један део Гала пребегне у Азију, а други у Тракију'').




Судећи према овоме податку број Скордиска, који су основали насеље, то јест Singidunum,

''in confluente Danuvii et Savi'' (''на ушћy Дунава и Саве'') није био тако мали, као што је ''manus

quaedam'' (''нека група''). Да је број Скордиска био велик у овој области, види се и по подацима које

о Скордисцима, нарочито њиховој војничкој снази, пружају и други антички извори. Међу њима

треба поменути Апијана који, говорећи о Илирима, каже, да је могуће да Скордисци нису без

тешкоћа заузели област у којој су подигли Singidunum. У тој области они су водили тешке борбе

против Трибала све дотле, док оно што је остало од Трибала. није пребегло преко Дунава




Сличне податке о снази Скордиска, војничкој, па, посредно, и бројној, пружа и Амиан

Марцелин, кад говори о невољама и бригама које су они наносили Римљанима. О томе колики је

био број Скордиска у Панонији и Мезији најбоље се види по подацима које пружа Страбон. Он

каже да су Скордисци у овим областима били бројни и да су се делили у две групе: велике

Скордиске — megaloi SkordiVkoi који су заузимали простор између Сегесте и Маргума, и мале

Скордиске — mikroi SkordiVkoi који су били насељени претежно у земљи Трибала.




Из свега што смо рекли види се да Јустинов податак о броју Скордиска, којима се приписује

оснивање Singidunum-a, вероватно, није био тачан. Шта више, смело би се претпоставити да су

Келти још приликом прелаза преко Саве, на свом путу за Грчку оставили, баш у области

Singidunum-a, известан број својих војника, који су са породицама већ тада могли поставити прве

темеље келтском насељу. Разлог за то могла је бити стратегиска и саобраћајна важност самог

положаја Singidunum-a, који су они могли упознати за време многих година које су провели у

Панонији пре инвазије Грчке. Ова резерва може да се учини с доста оправдања и због тога што су

Келти морали да одржавају везе са својим другим колонијама основаним дуж целог пута којим се

кретала њихова инвазија. Везе са Трачанима, чијој је земљи вероватно припадала и област

Singidunum-a, Келти су били успоставили још за време ратовања Александра Македонског против

Трибала. Опрезност Келта приликом предузимања војничких акција види се и из података о

њиховим обавештајним мисијама које су имале задатак да прикупе потребне податке о стању у

Александровој војсци пре његовог одласка у Азију као и у самој Азији.



Келтска посланства долазила су у посете Александру Великом чак у Вавилон. Природно је,

према томе, да се може претпоставити да су они предузимали и потребне мере обезбеђења своје

војске која је ишла на освајање Грчке.

Међу те мере ишло би и стварање једне мање војне станице на десној обали Саве и Дунава,

близу њиховог ушћa. Овој станици придружили су се, после пораза у Грчкој, и други Келти који су

овде остали, на свом повратку ''in antiquam patriam'' („у стару отаџбину") управо зато што су нашли

могућности за даљи опстанак.



Други Јустинов податак о месту те колоније ''in confluente Danubii et Savi'' не мора да значи

простор непосредно на ушћу Саве у Дунав. У доба оснивања Singidunum-a врло је вероватно, као

што се види и из других података, да Сава није текла непосредно испод самог београдског брега.

Самим тим ни њено ушће није морало бити испод Калемегдана, него нешто западније, можда

ближе Taurunum-y. Археолошка стратиграфија на Калемегдану, такође, не иде у прилог

локализовању келтског насеља на његовом терену… Јасније се види код Птолемеја: ''ProV men tw Danoubiwn potamw Siggidounon'' (''Singidunum, поред реке Дунава''). Овај податак открива још један елеменат, важанза решење целог проблема који је постављен у нашем раду: Птолемеј не везује положај Singidunum-a за обе реке, Саву и Дунав, него само за Дунав.

Као што се види из наведених података и њихове анализе, не постоје основи за топографско

идентификовање келтског и римског Singidunum-a. Пошто је положај римског Singidunum-a јасан и

одговара положају Београда (''Hodie Belgrad'') (''Данас Београд''), питање је где треба тражити

келтски Singidunum.

Уз објашњење овог топонима Холдер каже: Singi-dūnon vox hibrida? von dacisch Singi (in

Singi-dava und SiggoV auf Halbinsel Sithonia) und celt. (von den Taurisci) dunon16 (''хибридна реч? од

дачког Синги (у Синги-дава) и Сингос на полуострву Ситониа и келтског dunon''). Према овом

објашњењу изгледало би да су Таурисци били први Келти који су створили овај хибридни

топоним. То су могли бити управо они Келти који су се задржали у горњој Мезији за време док су

се остали Келти спуштали према Грчкој. Тек по повратку из Грчке нови келтски становници

Singidunum-a назвали су се Скордисцима. Taурисци су се, међутим, повукли према истоку и југу,

као што би се могло закључити према једном податку који налазимо код Плинија, у коме он

помиње границу између Скордиска и Тауриска: ''Mons Claudius, cuius in fronte Scordisci, in tergo

Taurisci''17 (''Клаудијево брдо, испред кога се налазе Скордисци а иза кога су Таурисци'').




Однос између ових двају келтских племена ни мало се не може сматрати мирољубивим и

пријатељским. Нама је познато да су Скордисци учествовали у борбама аутохтоних балканско-

подунавских племена против Тауриска, као савезници аутохтоних. Као савезници Дачана,

Скордисци су се борили против Тауриска све док их нису коначно уништили на границама

Дакије. Из података које смо навели смео би се извести закључак да су Таурисци, као једна од скупина у колони келтске миграције последњи стигли на десну обалу Дунава код ушћа Саве и ту се задржали до повратка Скордиска из Грчке. Да су Келти преко Singidunum-a, a не неким другим правцем, ишли у Грчку види се и по Јустину: ''per aedem vestigia'' (''истим путем''). Из разлога који нам засада још нису довољно јасни Таурисци су морали да се повуку из насеља коме су дали име Singidunum, а њихово место су заузели Скордисци, који су се ту задржали све до доласка Римљана у овај крај.



Први део хибридног топонима наводи нас на помисао да је и пре Тауриска постојало насеље

на месту келтског Singidunum-a. Као протоисториске становнике који су живели у његовој области

још пре доласка Келта, антички извори наводе, поред Илира и Трачана, по некад Трибале и Сигине



Било да усвојимо претпоставку да су Сигини оснивачи насеља које су после преузели,

Келти, било да су то Синди, и у једном и у другом случају ови етникони означавају елементе чије

име припада староиранском, односно старо-индиском језику. Појава овог језичког елемента

утолико лакше се може схватити и због тога што је и назив реке, поред које је то насеље

подигнуто, Дунав, такође у тесној вези са староиранским ''дана'', на језику авесте ''дану'', ''дон'' на

језику осетскјом. Говорећи о појавама које су се догодиле у Дакији у току бронзаиог доба, В.

Парван је навео разлоге због којих сматра да су носиоци нове цивилизације тога доба били

иранског етничког порекла.



Међу иранске елементе он убраја и Sigynnae. Он сматра да и име Дачана води свој етникон

из иранског језика. Појаву иранских елемената у средњем Подунављу додирује и Херодот кад

говори о Сигинима. Он за њих каже да су слични Међанима који су имали своје колоније у

Подунављу. Херодоту није јасно на који су начин Међани стигли у Панонију, али како он каже ''све

је могуће''. У истој глави (V, 9) Херодот каже да је име Сигини познато и у западној Европи:

''Уосталом, код Лигурацa који станују изнад Марсеја, трговце називају Сигинима''. Тиме је,

сматрамо, сам Херодот довољно јасно осветлио разлоге који су Иранце доводили поред осталих

области југоисточне Европе и у наше Подунавље.



Ако бисмо се определили за Синде као осниваче тога насеља, објашњење њихове појаве у

Подунављу стоји у тесној вези са појавом иранских елемената у јужној Русији и Подунављу

уопште. У јужној Русији то су Синди, становници Кубана и Кимерског Босфора, које Ростовцев

наводи као прве металурге у овом делу Европе. У нашем случају то су могли бити Синди

(Sindoi), иранско-индиско племе, који су у Подунавље стигли кад и Сигини, као трговци и

металурзи, истраживачи рудних лежишта бакра, сребра и злата, по којима су Карпати већ тада

били познати не само Скитима, него и далеком Египту. Могуће је да су Синди још пре Сигина

стигли у Подунавље и Панонију и да су они, уствари, основали то прво насеље које се звало

Sindhu-dava. Из исте области одакле води порекло и име Данувиус, од старо иранске речи ''dana'' —

''снажан'' или на језику авесте ''дану'' могло је да доспе и име Sindhu — ''рeка''.





Усвајајући тумачење за ''dava'' — насеље, град, значење Sindhu-dava би било: ''Град на реци''.

Тек доцније, кад су Синди и Сигини, који припадају истом етничком стаблу, отишли даље на запад

(зна се да су допрли и до северне Италије), а судећи према Херодоту и до јужне Галије, назив за

ово насеље могао се изменити у Singi-dava.



Нашу хипотезу о иранско-индиском, па самим тим и индоевропском карактеру оснивача

насеља из кога се развио и келтски Singidunum поткрепљује, поред наведених разлога, и појава

Индоскита у источној Европи. Овим именом стари Грци су називали туранска племена која су

продрла и у Дунавску Долину. Међу ова племена можда спадају и сами Сигини, које схолиаст

Аполонија Рођанина назива Скитима, чије су границе допирале до Индије.



Усвајање хипотезе о првобитном називу за Singidunum Sindhu-dava или Singi-dava, помоћи

ћe да објаснимо и келтско име овога насеља. Познавајући значење обају делова топономастичког

хибрида Singidunum, смемо претпоставити да је место на коме су Келти, најпре Таурисци а после

њих Скордисци, основали своје насеље, на известан начин, у традицији или реминисценцији

аутохтоних, било везано за име и боравак Сигина. Пошто је то место на брегу, могуће је да су зато

и Келти своје насеље назвали Singidunum, обележавајући на тај начин топографски већ познати

простор, коме је наставак — dounon, односно — dunum већ дао карактер келтског насеља.



Келтски Singidunum просторно се не може идентификовати са римским. У ком крају и

на ком месту у околини Београда треба онда тражити то место?



Да би се истраживање упутило у правцу у коме се може доћи до позитивиог одговора,

потребно је имати у виду карактер келтског насеља и његову намену. Келти су своја oppida

подизали на местима, која су им, поред безбедности, пружала могућности за тактичке и маневарске

операције. Београдски брег им ту могућност није пружао. Келти су потенцијалног непријатеља,

најпре, Трачане, а доцније Римљане, могли и морали да очекују с југа. Сабијени у евентуалном

насељу на београдском брегу, они у случају борби нису имали никакве могућности за

маневрисање: велике реке и њима самим су претстављале препреке, нарочито Дунав, чија је лева

обала и терен на њој, претстављао мочварно и у току великог дела године готово неприступачно

земљиште. Положај насеља на београдској страни Саве и Дунава могао је доминирати само

сремском и банатском страном, које су од Мезије биле одвојене и политички и етнички, једна као

Панонија, друга као Дација. У туђој етничкој средини, незвани, у почетку и непожељни, а сами пре

свега ратници, Келти су морали, приликом оснивања својих насеља, да осигурају своју безбедност,

колико насеља толико и за могућности акције, као што су то чинили и у самој Галији. За такав

случај њима је био потребан плато (а не падине брега), који ће у подједнакој мери пружити два

основна услова потребна за подизање једног келтског града. У околини Београда, а у близини

Дунава ''ProV men tw Danoubiw potamw'' (''поред реке Дунава'') то је једино могао бити плато који

се простире изнад ''Беле Стене'', источно, а не западно од Вишњице, између Вишњице и Великог

Села.




Посматран са банатске стране, са које се најбоље и види конфигурација и рељеф земљишта

изнад десне обале Дунава, овај плато има све услове за постављање једног oppidum-a, какав је

морао бити и келтски Singidunum. Потпуно неприступачна са дунавске стране и високе стеновите

обале, Беле Стене, ова дуга и широка зараван показује све одлике келтских утврђених насеља:

доминантан положај над околним земљиштем, безбедност и могућност стратегиског и тактичког

маневрисања. Претпоставку о оваквом локализовању келтског Singidunum-a потврђују и

многобројни фрагменти латенске керамике нађени на том простору, као и остаци извесних зидова

на северној и западној страни, који су припадали фортификационим објектима.

Келтски Singidunum постојао је на месту које индицирамо до римске победе над

Скордисцима око 15 године нове ере.

О даљој судбини Скордиска немамо довољно поузданих података. Могуће је да их је добар

део прешао на леву обалу Дунава, у Дакију, где је већ било келтских насеља. Други део етнички

се асимилирао са аутохтоним, трачким и илирским становницима Мезије.



После тешких борби које су Римљани водили против Скордиска, скоро цео један и по век,

Римљани су имали довољно разлога да разоре и униште Singidunum, као једно од главних

упоришта келтске војне снаге на Балканском Полуострву и као место које је контролисало

саобраћај Дунавом, за који су Римљани имали посебно интереса. Тек после тога, после уништења

келтског Singidunum-a и после оснивања римске провинције Мезије која је ушла у састав римске

империје око 15 године наше еpe, Римљани су отпочели изградњу новог римског града над ушћем

Саве у Дунав, на простору који данас покрива Београд.




Из свега што смо досад рекли може се извести закључак о томе да су постојала два

Singidunum-a: старији, келтски, и млађи, римски. Археолошка документа, прикупљена на подручју

Београда показују да је таква претпоставка потпуно оправдана, уколико се тиче римског града.

Подизање римског насеља одвојено од келтског Singidunum-a оправдава и обичај Римљана, по

коме су они своја castra (''логор''), — а то је, као castra stativa (стални логор) био и . Singidunum—

подизали не на месту уништених непријатељских насеља и утврђења, него у њиховој близини.

Такав пример пружа низ римских градова подигнутих у варварскиам провинцијама Римске

империје. Ми ћемо овом приликом навести кao пример Carnuntum, подигнут у непосредној

близини насеља аутохтоних.



Између римског логора и насеља аутохтоних најчешће су постојала ''prata legionum'' (''војне

баште'') која су претстављала основну економску базу за исхрану гарнизона. Потреба за таквим

базама још више је расла, уколико су се поред каструма стварале и canabae, као цивилна насеља у

саставу једног гарнизона или муниципија. Поред тога потребу подизања насеља на чистом

простору освајачима су диктирали и верски разлози.



Као ново насеље римски Singidunum је постао пристаниште римске флоте и место одакле

су Римљани постављали преко Саве и Дунава своје понтонске мостове. Под Септимијем Севером

он je добио статус муниципијума, а после 293 године, подигнут је на ранг римске колоније. Од

византиских владара нарочиту му је пажњу посветио Јустинијан, који га је осигурао новим

фортификацијама. За обезбеђење града Јустинијан је подигао у његовој непосредној близини и

тврђаву ''OktaboV''36 коју археолошка истраживања у околини Београда засада још нису успела да

утврде.



(ГОДИШЊАК МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА, Књ. II—1955. Текст је нешто скраћен, а избачена је и научна апаратура да би се добило у читљивости).


Анђелковић Миливој

среда, 06. март 2013.

BEOGRAD iz SVEMIRA!


Ovo je najbolja fotografija Beograda koju ste do sada videli!

Zabeležena je iz Svemira i to sa Međunarodne kosmičke stanice.    
Možete da vidite sve veće ulice, dok novi Most na Adi šljaštii do neba! 
Autor   fotografije je  ruski astronaut Anatoly Ivanishin kome dugujemo
zahvalnost   za ovaj fantastičan noćni snimak Beograda objavljen na 
http://www.amika.rs/


Milivoj Andjelković
http://www.amika.rs/